Radoznali razgovori sa... Marijom Stanimirović

U rubrici „Radoznali razgovori sa...” upoznajemo ljude koji stvaraju za decu i sa njima razgovaramo o knjigama, odrastanju i svetu koji najmlađi često vide drugačije od nas. Naša prva gošća je Marija Stanimirović, autorka knjiga „Gliša i Miša”, „Puž na vrhu sveta” i „Skoro neverovatna priča”.

Koja Vam je knjiga bila omiljena kada ste bili dete?

Najdraže sećanje mi budi kolekcija Fabulas - osam knjižica u kartonskoj kutiji. Svaka knjiga sadržala je po tri kratke, prelepo ilustrovane priče, kao što su: "Kovač i pas", "Lisica i grožđe"... Majka mi ih je čitala jednu za drugom, iznova i iznova. Presrećna sam što su dve od tih knjižica sačuvane. Kada ih uzmem, osetim se kao ona mala ja koja još uvek ne zna da čita i samo ih listam i gledam slike.

Šta je, po Vama, najteže kada se piše za decu?

Najteže je osloboditi se onog odraslog dela sebe i ponovo dostići maštu koju odrastanje oduzima. Treba staviti govor likova iznad sopstvenih reči, ostati nečujan u priči i suzdržati se od objašnjavanja i pojašnjavanja koje je prirodno u odnosu odraslih prema deci. Deca ne treba da čuju autora, već priču i likove, da ih dožive na svoj, a ne na nametnut način.

Postoji li nešto što deca u Vašim knjigama primete ili razumeju bolje od odraslih?

Čini mi se da deca (generalno u svim knjigama) imaju mnogo bolje oko za detalje na ilustracijama. Skeniraju stranicu u sekundi i ne promakne im baš ništa. A kada je reč o mojim knjigama, rekla bih da bolje primete ono skriveno, što „ne treba da čuju”. U priči o babarogi namerno je izbegnuta jedna ne baš lepa reč, koja bi se inače rimovala sa tekstom. Kada pročitam taj deo, desi se da se prvo zasmeju deca, a tek onda vaspitačice ili roditelji.

Koju biste knjigu drugog domaćeg autora voleli da svako dete otkrije?

Knjigu „Poštovana deco”. Sam naslov kojim se autor tako obraća deci zaslužuje poštovanje i divljenje.

Kada biste mogli da provedete jedan dan u svetu jedne svoje knjige - koju biste izabrali i zašto?

U jednoj knjizi sam, bez preterivanja, provela svaki dan dok sam je pisala. Roman „Skoro neverovatna priča” pisan je kao poklon deci koje poznajem, učenicima koji su tada bili tinejdžeri. Iako je radnja izmišljena, neki likovi su stvarna deca, lik jednog deteta je sličan meni, čak je i moj pas lik. Sve to me je „uvuklo” u knjigu. Na početku, osećaj je bio sjajan, kao da sam ja jedna od njih, kao da smo se upoznali kada smo bili istih godina, ali kada je došlo do teških trenutaka i problema to me je slomilo, kao da se zaista dešava nekom od njih. Prestajala sam da pišem, nastavljala, ponovo prestajala…

A kog lika iz svojih knjiga nikako ne biste želeli za komšiju?

Leptira - koji „spolja šaren je, a iznutra jadac”.

Šta biste voleli da dete ponese sa sobom kada završi čitanje Vaše knjige?

Osmeh. I želju da ponovo čita… bilo koju i bilo čiju knjigu.